View all essays

Tu nedavno na bečkom aerodromu, tek prispeo sa kraćeg odmora, zaprepašćeno ustanovim da je među putnicima i mladi ministar Sebastian Kurz. Šištavog pušačkog daha, znojav i frustriran petljam oko točkića na koferu koji se stalno zaglavljuje. Naočare mi klize s nosa, a onda ga ugledam kao nekakvu viziju: državničkim korakom, razdvajajući ljudsku masu kao Mojsije Crveno more, Sebastian pribrano i ležerno napreduje ka traci za prtljag, jezdi kao da jaše na zraku mistične svetlosti. Religiozan, veličanstven prizor!

Nakon nekoliko dana u vestima prava bomba: Sebastian K. preuzima partiju i objavljuje ultimatum u sedam tačaka. Kako je to moguće? Pre neki dan smo praktično sedeli u istom avionu, braća rođena, a sad? Ja se još nisam pošteno ni raspakovao, ni prljavi veš oprao, a on na šahovskom polju visoke politike povlači sudbinske poteze, preuzima vlast, nameće ultimatume, ucenjuje, zastrašuje, intrigira… 

Nepravda! Da smo kojim srećnim slučajem imali vanrednu situaciju na našem zajedničkom letu, da je na primer došlo do pada pritiska u avionu, mogao sam da stavim masku za disanje prvo Sebastianu pa sebi. Šta pričam? Da je bilo sreće mogli smo da se zapalimo i srušimo, pa da baš ja izvučem Sebastiana iz olupine. Da mu spasem prtljag i važne papire. Ko zna, možda bi, ponesen zahvalnošću, Sebastian ponudio da se izborna lista zove Sebastian i Ćora - Nova Slabovida Narodnjačka partija? 

Život mi je još jednom mahnuo punč-krofnom ispred nosa, a poslužio mi - govno.