Glasnula se fabrička sirena:
najavljena je vežba iz umotavanja u šarene kese.
Prijatelji zovu u šumu.
Tamo će se razbacivati listovi papira po proplancima,
format A4, iz printera.
Životinjama će se prezentovati
projektne ideje,
deliti leci za pravnu pomoć,
i piškiće se isključivo čučeći,
u molitvenoj kontemplaciji visine,
praznog neba
i smaragda krošnji. 

To i sam sebi govorim:
samo opušteno, ribice!
Kada dunu vetrovi sumnje i očaja,
samo trepći.
Zaviri u svetu knjigu,
srkni neku poučnu pričicu.
Odi do lekara po melem,
lekovitu mast.
Odi do obućara, do mesara.
Crtaj prstom po novinskom listu punom krvi.
Provetri.
Osveti vodicu.
Uvežbavaj koreografije.
I bez odlaganja se učlani
u gradsku biblioteku.

Mlekarice spavaju.
Posluga spava.
Mesari spavaju i jagnje je još živo.
Poštar crvlja ispod zamrznute zemlje, na grudima steže torbu punu pisama.
Bog je fabrika stiropora.
Na ulici gore devojčice u belim haljinicama, male voštanice. Muškarci prilaze i pale cigarete o njih.
Pred vratima je ledenica umotana u novine - loš znak.
Evo kofera kako se kotrlja na točkićima niz hodnik.
Evo cipela kako blistaju od sreće, složene kao krljušt na ribi.
Evo kupatila koje uvređeno ćuti.
Evo viljuški i noževa, korisnog pribora, kašika koje se prave važne, sa jajetom svetla i praznine na jezičku, u srebrnoj zdelici.
Evo slanika, mehura punog snega.
Evo komode, ustiju punih pljuvačke od stakla.
Iz rasporenih mehova veje porcelan.
Na konopcima su komadi zaleđenog veša, skorena tkiva, mlečne kraste.
Gradovi pepeljare se puše na zimskom vetru.
U ustima avet, beli čaršav.