View all essays

Dođe mi žao bogatih i uspešnih. Od pamtiveka troše vreme i živce da upristoje musave mase, cepaju grlo učeći štrokav narod da se kupa, da sedi pristojno za stolom i jede viljuškom i nožem, da ne kopa nos u društvu. A kako im ove mase to vraćaju? Nesposobne da obuzdaju svoje nasilničke nagone, kod prve razmirice se obračunavaju toljagama i ašovima, mlate decu i opijaju se kao životinje.

Ubi se plemeniti bogataš pričajući, ali uzalud. Mali čovek je zadrt i nepopravljiv, kvrgav kao orah, duše crne i neprozirne kao grumen mraka. Bogataš je pak melem za oči i dušu. Kad ne razgovara pametno, on komponuje arije, hrani kockama šećera decu i kućne ljubimce. Ipak, najviše poražava njegova dobrota. Mogao bi nekažnjeno da te pregazi svojim skupim autom samo kad bi hteo, da te gurne s vrha poslovne zgrade da se razbiješ kao dulek, ali ne, nije on takav. On je uljudan i velikodušan. S kasirkom u posluzi, s poštarom i kelnerom, sa svakim najbeznačajnijim čovečuljkom on razgovara kao sa sebi ravnim. Bogataš živi za male i nesebične znakove pažnje, pa tako posluga i poslugina deca obavezno dobijaju slobodne radne dane, svinjske polutke i druge ljupko upakovane poklone po nekoliko puta godišnje, za uskrsbožiće, za rođendane i imendane.

I kad vam takva jedna plemenita duša kao što je Sebastian Kurz objasni da je jedini razuman izlaz iz siromaštva kupovina nekretnine, nemojte ga žalostiti svojom tvrdoglavošću. Kupite makar najmanji kućerak i osušite tu suzu na Sebastianovom licu.