Parada ponosa
Ima neko mesto neizlečivog stida u svakom civilu. Neki samoprezir zbog bezazlenosti građanske egzistencije, banalnosti mirnodopskih okvira u kojima ona teče. Otud valjda tolika ljubav prema vojnim paradama. Kada u Austriji dođe taj dvadeset i šesti oktobar podigne se i i malo i veliko da prisustvuje demonstraciji austrijske vojne sile i potencije. Obavezni trofej tog dana je porodična slika ispred tenka ili nekog krupnijeg naoružanja. Pritom roditelji, naročito očevi, deluju pedagoški i daju primer potomstvu. Kroz igru i zabavu mladunčad se uči da zavoli sredstva za uništavanje neprijateljske tehnike i ljudstva, te igračke starijih dečaka.
Kada vidi toliku koncentraciju sile, građaninu zacakli suza u oku i bude mu toplo oko svih patriotskih organa. Zasvrbe ga prosto šake, a ako ništa drugo, makar se brecne na ženu ili dete. Atmosfera je gotovo raspušteno vesela, bodra, borbena i nekako šeretska. Rastrče se mladi roditelji, razlete se dede i babe s unucima. Dečurlija se vere po minobacačima i oklopnim vozilima, ispred informativnih štandova mališani znatiželjno upijaju novitete iz arsenala biohemijskog naoružanja. Entuzijazam starosedeoca se pritom preliva i na nove Austrijance. Nisu ni oni izuzetak – moć ima jaku privlačnu snagu.
Pa ipak, nešto kvari ovaj spektakl. Vojnici su malo pokisli, svesni da dokle god negde stvarno ne zapuca oni nisu bolji od lokalnog izviđačkog društva. Tolika muška snaga, a bez oduška. Toliko neiskorištenog potencijala i toliko frustracije. Muka živa!
-
Humanost na delu
Dođe mi žao bogatih i uspešnih. Od pamtiveka troše vreme i živce da upristoje musave mase, cepaju grlo učeći štrokav narod da se kupa, da sedi pristojno za stolom i jede viljuškom i nožem, da ne kopa nos u društvu. A kako im ove mase to…
Princ i Kurc
Kad sam pre neki dan saznao da se princ Hari verio prosto sam zaskičao od zadovoljstva kao priklješteno morsko prase. Srce mi je preplavila velika nežnost prema aristokratiji i kraljevskim kućama, prema zamkovima, grbovima, geneaološkom drveću i…