View all essays

Kad sam pre neki dan saznao da se princ Hari verio prosto sam zaskičao od zadovoljstva kao priklješteno morsko prase. Srce mi je preplavila velika nežnost prema aristokratiji i kraljevskim kućama, prema zamkovima, grbovima, geneaološkom drveću i svemu plemenitom i rasnom. Bio sam očarani delić mase ujedinjene u divljenju prema kraljevskom paru. Osećao sam toplinu ljudske smese koja uzdiše pokošena talasima sreće, ljubavi i drugih slatkih duševnih mirotočivosti. Istovremeno me je ipak pritisla i mala tuga.

Proklinjao sam naime zlehudu migrantsku sudbinu koja me je izbacila na ovaj komad zemlje krute i neromantične kao lenjir, ispravne i bez humora kao delovodna knjiga, prozaične kao supa i šnicla.

Da su zemlje nekakav razred, Britanija bi bila đak harambaša i smeli kolovođa, prvi kad treba pobeći s časa (Brexit) i kad je u pitanju nekakva ludost koju treba počiniti iz ljubavi ili pukog idealizma (veridba princa Harija za ženu iz naroda, glumicu i raspuštenicu Markl), a Austrija mamin štreber, tužibaba i potkazivač koji nikad ne deli užinu, pozajmljuje novac drugoj deci uz koljačke kamate i starmalo slaže paru na paru, maštajući o nekretnini u bečkom prvom becirku.

Nažalost, ovakvi fokusirani i hladnokrvni mališani ne skreću sa zacrtanog puta. Ruka im je sigurna, a oko oštro. Ostvarujući svoje vizije, oni iza sebe ostavljaju trag u vidu stotine namagarčene dece. Rastu i postanu neki Strache ili neki Kurz. Ali to je život: nekom princ, a nekom Kurz!