Postao Miroljub Austrijanac. I mnogo se radovao. Preterano! Žena ga upozoravala: „Čoveče, šlogiraćeš se!“ Žena mudra, ali džaba – on nije slušao. A još kad je došlo predsedničko glasanje, od sreće nije mogao da se obuzda. Glasao on pismom. Ustajao je noću, u mraku se sudarao s mobilijarom i budio ukućane, proveravao onaj neverni lepak. Hoće li koverta izdržati? I toliko slatke strepnje se nakupljalo i raslo u njemu da je on jednog jutra naprasno umro. Dolaze ljudi da izjave saučešće, a žena žalostivo unjka: „Siroma’, koliko se samo radovao!“

Umro Miroljub za ovaj život, al’ ustao u onom večnom. Preuzela ga nebeska birokratija, ide on od kancelarije do kancelarije. Sređuje boravišne papire – što se kaže: kako na zemlji, tako i na nebu. Vidi on, ispijaju božiji činovnici kafe, tračari se po hodnicima. U ponekom birou gori televizor, gledaju anđeli informativni program, puše, komentarišu. Hoće Miroljub da sazna rezultate izbora. Hofer ili Van der Bellen? Kažu anđeli: „Ovde nema politike. ’Ajde u svečanu salu, na prenos Novogodišnjeg koncerta iz Beča.“ „Kako sad Novogodišnji koncert?“, pita Miroljub. „U austrijskoj sekciji se svakog dana gleda prenos Novogodišnjeg koncerta. Naređenje odozgo!“

Dočekivao Mirloljub nove pokojnike i dodijavao - da l’ zna neko rezultate izbora? Opominjali ga - to je „verboten“, zabranjeno. Al’ ništa on. Jednog dana došli božiji činovnici i rekli: „Kupi stvari!“ „Gde sad?“, pitao Miroljub. „U srpsko odeljenje! Tamo ti je Vučić. Na svim izborima! Zauvek!“

Kroz hodnike zgrade i tišinu praznog dvorišta čitavog jutra prolama se vika. Na pozadini idiličnog jesenjeg pejzaža koji još ubedljivijim čini nezaustavljivi pohod hladne fronte, te hrpice diskretno grupisanog opalog lišća, suseda Zdenka se verbalno obrušava na Pera Wasteberga, člana Švedske kraljevske akademije. Per se, naime, drznuo da Boba Dylana nazove arogantnim i nevaspitanim, pošto se slavni muzičar ni deset dana nakon objave da mu je dodeljena Nobelova nagrada za književnost još uvek nije oglasio.

Buka ne jenjava i komšije Austrijanci negoduju. Pa ipak, suseda Zdenka je tu samo polovina problema. Druga polovina je gospođa Rada koja tvrdi da je priznanje moralo da ode u ruke Leonardu Cohenu. I nije se podelila samo ova zgrada! Po celom Beču je posvađan naš muzikalni nacion. Sve to gleda Austrijanac i vidi - zapenili ljudi, ali ne razume ništa! Misli on - primitivan narod, pa se svađa! A ono - načelne debate, informisani argumenti. Diskografija udara na diskografiju, analiziraju se tekstovi, licitira numerama sa A i B strana opskurnih albuma, zahvata se iz najdubljih izvora ekspertskog i retkog znanja. I ni po jada muzika i popularna kultura - Dylan i Cohen! Jer nas zanimaju mnoge discipline, mnoge umetnosti i nauke. Mehanika fluida, arheologija, pčelarstvo – ma šta hoćeš! Takav je naš čovek. Sa uzvišenim dostojanstvom će istrpeti mnogu uvredu, ali zucni mu nešto protiv omiljene minijature za obou i gudački kvartet - dobićeš po njokalici!

I dok celog radnog veka čovek crnči i rinta u znoju lica svog, dok se vuče kroz mutljag radnih sati koji se nemilosrdno zbrajaju u Himalaje tih radnih sati, u daljini, iza horizonta, svićka i sijucka tananim sjajem penzijica - kao obećanje i rajska uteha. U zamućenom duhovnom oku trudbenika ona se javlja kao dolazak kući posle decenijskog lutanja po sumornoj pustoši koju je u ljudskoj duši posejao nametnuti, robovski rad.

U slučaju malih ljudi zamor radnog materijala je neznatniji. Šta je, na primer, jedan frizerčić u poređenju sa predsednikom republike? Frizeru život prođe u lakomislenom i poluodsutnom zveckanju makazama i masiranju glava. Za to vreme predsednika muče državničke brige!

Frizer tu i tamo dune u makazice da ukloni ostatke kose, skoncentrisano, ali skoro šeretski, veselo, a predsednik stenje - grudi mu pritiska kamen svetske politike.

Predsednici republike imaju supruge koje takođe sanjaju o predsednikovoj penziji i sa svoje strane vrše konstantan pritisak. Zamišljam suprugu Heinza Fischera, slomljenu od čekanja, obeshrabrenu poslednjim događajima. I zatim nova afera sa kovertama. Nakon što je saznao vesti, Heinz paralizovan stoji pored stola i pridržava se za njegovu ivicu. Verna ljuba Margit zatiče ga tako ukipljenog. “Heinz?! Šta je?” Fischer joj pruža jutarnje novine: “Lepak, ženo, lepak…” Neme suze kvase zgužvane listove u njenim rukama. Još jednom razbijenog sna o zasluženoj predsedničkoj penziji, ona napušta sobu. Fischer nemo zuri u šaru na tepihu.