My mother says my father, book illustrator and a lifetime book fetishist now close to 82, says, after giving away thousands of books from his private collection to a public library in his home town: “I feel like I am coming off drugs.”

Mnogo mi je žao ovih Britanaca u Austriji.

Otkako je velikobritanski glasač odlučio da napusti Uniju, ovdašnji Britanac-imigrant od sramote više čoveka ne sme u oči da pogleda. Ulicom ide oborena nosa, boga moli da ga ne prepoznaju. Kad ga izgubljeni turisti pitaju za neko objašnjenje, osoran je i pravi se da ne govori engleski.

Donedavno se bezbrižno šetao mlatarajući rukama u hodu i na sva usta hvalio kraljicom, Big Benom, čajem u pet i u svetu jedinstvenim britanskim humorom. Sad kao broji nešto u prste i uglavnom se nervozno smeška.

Teško je zanoćiti kao Evropejac, a probuditi se kao osoba s pasošem s posebnim potrebama. Teško je biti Britanac u Austriji. Ovaj deklasirani primerak građanina moraće da iz korena menja svoje navike: da nauči da strpljivo stoji u redovima ispred imigracionog po svakakvom vremenu, da se tamo stoički gura sa nesrećnim pripadnicima raznih sumnjivih naroda, da s osmehom podnosi pitanja imigracionih službenika, da se upiše na kurseve nemačkog... Nema više labavo! Pa kad još postane predmet medijske obrade i povod za mišljenja ekonomskih eksperata, sociologa i psihologa (je li integrisan – nije li integrisan?!)! Kad postane statistika i materijal za naslovne strane bulevarskih časopisa („Austrijski zatvori puni Britanaca“)! Kad počnu domaći ispod glasa da negoduju što se razmileo Britanac, sve go neradnik koji je ovde došao da parazitira na našem socijalnom sistemu...

Brate Britanče – dobrodošao u integraciju! Odmeni nas malo, ako boga znaš!