Pogledao Radomir „Planetu majmuna“ i dopao mu se film. Ali pomisli – nezgodno, možda nam majmun jednom stvarno bude gazda?

Prošlo nekoliko dana, a on još pod utiskom. Ode na kraju u zoološki vrt – da ošacuje konkurenciju. Dođe do kaveza s majmunima i udubi se. Posmatra, traži znake inteligentnog života. Majmuni nezainteresovani, gledaju svoja posla.

Prilazi čuvar, pita osorno: „Jel‘ treba nešto?“ Radomir se opravdava, u stilu: zamislio se. Izvadi i telefon – kao, pravi selfi. Smeje se na silu. U tom progovori jedan majmun, kaže čuvaru:

„Posetilac je platio kartu i uvek je u pravu, koliko puta da to ponovimo!? Idite sad!“

Gleda Radomir zaprepašćeno kako čuvar salutira i poslušno odlazi. Već su preuzeli kontrolu, misli on.

„Pa kako je tu kod vas? Ima li vrućine?“, započinje Radomir nespretno razgovor.

„Nije loše. Pozadi je klimatizovano, ali moraš i napred da budeš, u kavezu, zbog posetilaca. Da se prošetaš, malo kešaš o ove šipke. Da izigravaš majmuna. Kod tebe?“

„Pa i ja sam celo leto radio“, kaže Radomir. A u ćumezu u kom živi pravi pakao, nema klime. Ovo je prećutao.

„Jel’ se spremate za izbore?“

„Nisam mnogo upućen“, kaže Radomir. „Gledam svoja posla, da preživim...“

„Pa i to što kažeš. A ionako mi uskoro preuzimamo. Što da se mučiš? ’Oćeš malo kod nas u kavez, da vidiš što je lepo? Pozadi ima i klima.“

Kao hipnotisan, Radomir ulazi u kavez.

„Može banana, kolega?“

„Može“, kaže Radomir.

Žvaću u tišini. Prilazi im grupa turista i posmatra ih.

Atmosfera je setna i svečana.

U pitanju je iskrena ljubav, reče mravojed mravu.

Tu nedavno na bečkom aerodromu, tek prispeo sa kraćeg odmora, zaprepašćeno ustanovim da je među putnicima i mladi ministar Sebastian Kurz. Šištavog pušačkog daha, znojav i frustriran petljam oko točkića na koferu koji se stalno zaglavljuje. Naočare mi klize s nosa, a onda ga ugledam kao nekakvu viziju: državničkim korakom, razdvajajući ljudsku masu kao Mojsije Crveno more, Sebastian pribrano i ležerno napreduje ka traci za prtljag, jezdi kao da jaše na zraku mistične svetlosti. Religiozan, veličanstven prizor!

Nakon nekoliko dana u vestima prava bomba: Sebastian K. preuzima partiju i objavljuje ultimatum u sedam tačaka. Kako je to moguće? Pre neki dan smo praktično sedeli u istom avionu, braća rođena, a sad? Ja se još nisam pošteno ni raspakovao, ni prljavi veš oprao, a on na šahovskom polju visoke politike povlači sudbinske poteze, preuzima vlast, nameće ultimatume, ucenjuje, zastrašuje, intrigira… 

Nepravda! Da smo kojim srećnim slučajem imali vanrednu situaciju na našem zajedničkom letu, da je na primer došlo do pada pritiska u avionu, mogao sam da stavim masku za disanje prvo Sebastianu pa sebi. Šta pričam? Da je bilo sreće mogli smo da se zapalimo i srušimo, pa da baš ja izvučem Sebastiana iz olupine. Da mu spasem prtljag i važne papire. Ko zna, možda bi, ponesen zahvalnošću, Sebastian ponudio da se izborna lista zove Sebastian i Ćora - Nova Slabovida Narodnjačka partija? 

Život mi je još jednom mahnuo punč-krofnom ispred nosa, a poslužio mi - govno.